Storia di Piera 1983 Serbian

Posted by on August 2, 2012

movie image

Download subtitles of Storia di Piera 1983 Serbian

PJERINA PRIČA
Obrada
Donato Di Bergamo
Dovidjenja.
Idem, Kad stignem kući
pisaću vam.
Dovidjenja i hvala.
Idemo. Dodji.
Poljupci svima.
Biće devojčica.
Dodji da mi pomogneš.
Vidi kako je dobra i mirna.
Poslušala je moje savete.
Ništa je ne boli, pojela je
sav med koji sam donela.
Ma kakav med. Jaka je kao konj.
Sto Hiljada Lira, pomozi mi.
Da je sterilišem.
Izaći će kao med.
Bravo.
Videćeš da je žensko.
Treba da se raduješ.
Evo kako lako izlazi.
Ovako sam porodila hiljadu njih.
A koliko si ih izgubila?
Ubiću je.
Vidiš kako nije bolelo.
Nadajmo se da će i posle
sve da bude dobro.
Evo tvoje Pjere.
Vidi kako je lepa.
– Devojčica?
– Jeste.
Dodje mi da zaplačem.
Pjera. Moje luče.
– Ćao.
– Ćao.
Izašla je napolje.
I onda?
Hoćeš da je potražiš?
Tako obučena?
Barem se presvuci.
Pjera…
– Ćao.
– Ćao.
– Brat ti spava?
– Da.
– Jesi jela nešto?
– Nisam.
– Popij malo mleka.
– Neću, ne pije mi se.
Moraš, to je zdravo.
Hajde. Još.
Dobro.
U ovo vreme izlaziš.
Dovidjenja.
Mama je bila ovde?
Probudila me i dovezla
ovde biciklom.
I gde je otišla?
– Pojedi kolač i pusti je na miru.
– Ja o njoj brinem.
U koliko si izašla? Vidi
podočnjake! Moraš više da spavaš.
Samo deliš savete. Imam ja druga
posla, kakvo spavanje.
– O meni nikad ne brineš?
– Hvala.
Ćao. Nadam se da neću da
vidim onog pacova od juče.
– Zašto si poljubila mog dečka?
– Moja stvar. U redu?
Tako, tvoja stvar?
E pa evo ti onda.
– Idemo.
– Al’ si me uplašila!
Šta ti je to sa okom?
– Dobila sam šamarčinu.
Idmo kući.
Baš ti je ideja, mogla
si da oslepiš.
Nije ti još prošlo.
Slušaj muziku.
Ej, imaš cigaretu za mene?
Za jednu zgodnu plavušu.
Mama. Idemo.
Lepa brada.
Koga to čekaš?
Nekog prijatelja.
Onda?
– Izrasla si baš lepa devojčica.
– A ti si izrasao u budalu.
Šta još treba da uradiš?
– Da završim kupovinu, sinjorina.
Već smo pokupovali
gomilu stvari.
Hoćeš da ništa ne jedeš?
Radim za vas, nezahvalnici.
Razidjite se.
Moraćete, ili milom
ili silom.
– Marešalo, naredite razlaz.
– Razlaz!
Razlaz!
– Skupo je.
– Ma nije.
Ehej, vidi ko je tu!
Vidi šta sam ti
doneo iz Amerike.
Vidi koji poklon.
Za najlepšu ženu u gradu.
Lepo ti stoji.
Elegantno. Baš šik.
Dodji ovamo.
Doneo sam mnogo stvari.
Iz Holivuda.
Da vidiš kakve stvari.
Pjera
Pjera. Dodji, ima super stvari.
Niste mali. Idite sami.
– Neću. Nosite me.
– Hoćete da vas oni nose?
Podignite ga.
– Ali tako mi je vruće.
– Nosićeš zimi.
Skratićemo rukave. Popravićemo
a naći ćemo i lep kaiš.
Vidite kakvu sam stvarčicu
našao.
Brushalter Merlin Monro.
Divota jedna.
– Nećeš valjda sada da ga probaš?
– E, zamisli koja bruka, a?
– Ovo je čist saten.
– Vidi. Tvoj otac špijunira.
Odnesi mu jedno jaje.
Sigurno još nije ništa jeo.
Pjera…
– Šta ti je to sa okom?
– Zbog ljubavi prema jednom dečku.
Kom dečku?
Jednom koji mi se
udvara. Zabranjena ljubav.
Hvala
Sveže?
– Sada smo ga kupile kod Djine.
– E onda je sveže.
Dobro je.
Gde sad da ga bacim?
– Daj mi. Ja ću da bacim posle.
Vidi ovo! Odakle sada
ova bunda?
Mama je htela da vidi
kako mi je u njoj.
– A? I kako ti je?
– Tako tako.
Slušaj, moramo da
popričamo.
Juče je bila tvoja učiteljica.
Sinjorina Marčioti.
Izgleda da ti sa učenjem ne
ide baš mnogo dobro.
Eto, sad bacaju i suzavac.
Šta ćemo da radimo sa školom?
– Ne znam. Mnogo se plašim.
– Čega?
Ostalih.
Učiteljica kaže da je zločin
da se ne nastavi.
Hoćeš da napravimo taj zločin?
Molim te, ubiću se ako
budem morala da idem u školu.
Pa onda hoćeš da budeš šnajderka,
kako kaže tvoja tetka.
Da, da budem poznata krojačica.
Aj, aj, evo je.
Sada će da nas izgrdi.
Šta radite vas dvoje tu
tako zagrljeni?
Šta to stalno imate
da razgovarate?
Kao dvoje zaljubljenih.
Nije čudo što pričaju
da ste ljubavnici.
Šta pričaš, Eudjenija.
Isti ste vas dvoje.
Prokletnici! Prokletnici!
Zašto nas stalno razdvajaš?
Pusti me da razgovaram sa ocem.
Lorenco…
Ne idi tamo, tata.
Hvala.
Imam mnogo posla, dušo.
Biće ti lepo na moru.
Znaš, noćas sam te sanjao.
Bila si zrikavac i
skakala si sa zida na zid.
– Tata, kad dodješ pričaćemo o mami.
– Daj mi je,
Spava sada.
Poljupci za mamu i za
Frančeska. Ćao.
Pjera…
Gde ćeš, na more?
– Da.
– Nećeš da popiješ bar belu kafu?
– Neću.
Pjera, ako vidiš majku, reci
joj da treba da razgovaramo.
Gde si sad krenula, mala?
Na kupanje?
– Ne. Tražim nekoga.
– Bravo.
– I dalje praviš limunade?
– Naravno, to mi je specijalitet.
Držim ih ovde zaključane.
Da ih deca ne vide.
Ali ako hoće da ih čitaju,
neka ih čitaju.
Evo, tu su.
Čuvaj ih dobro.
– Ne brini.
Čuj, treba da prestanete da me
zovete “onaj iz federacije”.
Mi te cenimo, ali želimo
da i nas čuju.
Da, ali da li ti je poznat moj
raniji rad?
Dobro, idi sada. Kada se vratim
ponovo ćemo da razgovaramo.
– Dobro, hvala još jednom.
– Nema na čemu. Ćao.
A, Pjera, Pjera, Pjera.
Poranili smo.
Pjera, dodji.
Čeka me tamo gomila dečaka.
Slušaj kako te zovu.
Nemoj da te čekaju.
Pusti ih.
Nisi ljubomorna na moj uspeh?
– Zašto?
– Zato što u tome uživam.
– Volim kad se ti svidjaš.
– Elide. Za koga je ovo?
– Samo za Frančeska.
Deco, odoh ja. Ćao.
Gospodjo Elide, dovidjenja.
– Lorenco
– Šta?
Trenutak.
– Šta?
– Uzela sam ti sabajon.
Za tvoje avanture.
Zašto mi to ranije
nisi dala?
Nemoj da mi voz pobegne.
Kasnim.
Nisi me lepo poljubio.
A ja?
Pjera, dodji!
Hajde, idemo!
Požuri Pjera, idemo!
Ne stoj tu.
Malena, poljubi majku.
Ti ne, ko ti je rekao da dodješ?
Ućutite svi i postrojte se.
Hajde prvi.
Hej, povredio si me zubima.
Usta moraš manje da otvoriš.
Sad idi.
– Pozovi mene, ja sam najbolji.
– Da, “zlatna usta”.
A jezik? Gde ga stavljaš?
Slabo, dvojka.
Elide…
Šta radiš u ovoj kući?
Zašto tu provodiš celi dan?
Konobarica nisi,
sigurno ni rodjaka.
Šta tu radiš?
Nisi valjda špijun iz Vatikana?
Nažalost volim vašu porodicu.
Posebno decu.
Radi kako hoćeš.
Ko je tebe zvao?
Ti ne.
Zašto?
Još si mali.
Sledeći.
Trbaš mi posle
da čuvaš malog.
Da, gospodjo. Kako kažete.
To je nova haljina.
Pjera. Dodji.
Vidi ovo.
Sedi tamo.
Evo, imamo novu devojčicu.
– Bravo.
Proslavićemo sa
Madoninom vodom.
Sada se zatvara krug.
Do sada si velika bila samo ovde.
Sada će sve da ti poraste.
Kao zemlja.
Mama, skupi noge,
molim te.
Važno je da ih sada ti
držiš skupljene.
Možeš za tren da zatrudniš.
Mama.
Dodji da vidiš nešto.
“Dodji da vidiš nešto”.
Baci.
– Pjera, dodji ovamo.
– Da, godpodjo.
Eudjenijina ćerka.
Upravo sam razgovarala sa
doktorom Filipijem.
Rekao je da moraš odmah da
odeš do njega. Treba da razgovarate.
O onoj ludači tvojoj majci.
Da dokažem da te volim, neću
da dam da te odvedu.
Hvala.
Pjera, razgovaraj ti, ja…
Napred.
Šta to misli tvoj otac?
Na kojoj planeti on živi?
Ne možeš ovako više da živiš.
Nemaš neku rodbinu gde bi
mogla da odeš?
Postoje sudovi za tutorstvo.
Domovi za devojčice.
Ja sam za mamu odgovorna
kada otac nije tu.
Sedi.
Da popričamo o našoj
odgovornosti.
Vidiš ove kugle?
Kreću se na obe strane,
nikad ne gube ravnotežu.
Uravnotežene su.
A ovaj klovn medjutim, ako ga
gurneš, izgubi ravnotežu.
Neuravnotežen je, kao tvoja majka.
Dodji ovamo.
Nešto za nju treba da se
uradi, znaš?
Treba joj jedan dobar elektrošok
da je dovede u red.
Uzmi ovo.
Hvala.
Odnesi majci.
Onakva lepa kakva jeste
ne zaslužuje da bude takva.
Izrodila je i lepu decu.
Sa ovako lepim grudima.
Prokleti cinkaroš.
Zbog tebe sam ovde.
– Nisam te cinkarila.
– Jesi, nisi bila dobra.
Profesori su tako odlučili.
Bolesnica Miriam Galtijeri nije
više opasna za sebe i okolinu.
Ćao Eudjenija.
Hoćeš da svedočiš?
Samo nas je on puštao da
udjemo i izadjemo, nije nas vezivao.
I sada zbog one što se povredila
hoće da ga oteraju.
Ne samo odavde, nego i iz grada.
Važno je da i ti svedočiš,
hoćeš da dodješ?
Da, u redu, doći ću.
Jaka si.
Ali me mrze!
I zato će da me smeste ovde.
Da zatvorim vrata, doktore?
Ne, ostavi ih otvorena.
Ovaj je hotel super.
Odlična usluga i diskrecija.
Budalo.
Vidi kako je mala mirna.
Zabavili su se.
Hoću da bude srećna.
Šta kažeš, da ostavimo ovo?
Popijmo šampanjac.
– Kako je slatka.
– Ona mi je devojka.
Daj mi flašu, pijandurice!
Jednom ćemo svi
zajedno malo da se zabavimo.
Ako Pjera bude htela.
Mnoge sam stvari imao
da ti kažem, Jasone.
Ali samo Zevs zna usluge
koje sam ti učinila.
Nisi smeo da mi se smeješ.
Nisi smeo da me ostaviš.
Nisi smeo drugu mladu
da nadješ.
Nisi smeo da prezreš
moj krevet.
Da život veseo provodiš
smejući se meni.
Ni ti a ni žena tvoja.
Kreont je trebalo da je
hteo sa zemlje da me otera ove.
Nazovi me čak i
lavicom ili Šilom.
Ja sam zamenila…
– Idemo, smrkava se.
Kasnimo.
Vidi.
Jesi srećna što će
mama da sapava sa tobom?
Hajde, reci.
Ako sada padnem, ubiće me.
Nemoj da se plašiš, ljubavi.
Reci…
misliš da je normalno?
Sada i nju vodiš
u ljubavne akrobacije?
Šta je rekao tvoj profesor Filipi?
ludacima je potrebna ljubav!
Ne želim da i ona
završi na elektrošokovima!
Neću da završi na
elektrošokovima!
A i to.
– Oče!
Hajde, polazi!
Kreni!
Neću da sa njom budeš.
Ti si sramota!
Brani me, što si se udrvenila?
Hajde, spasi me od
ovog monstruma!
Upomoć!
Ubiće me!
Upomoć!
Ne bih da ovaj moj premeštaj
utiče na moju porodičnu situaciju.
Ma ne, ne brini. Videćeš da će
vremenom to da se sredi.
Oni znaju da ja odlično znam
kako ovde stoje stvari.
Zašto onda na moje mesto
šalju drugog?
Izvini na čas.
– Samo izvoli.
Pjera. Dodji.
Zašto ne ideš kući?
Ovde ne možeš ništa da
učiniš za tvoju majku.
Ne, ostaću.
Iste ste obe.
Izvini.
– Nema veze.
Ti me razumeš.
Kažu mi da… ne, ne…
U materinu, kako pljušti!
Mama, gde ćeš?
Draga Eudjenija,
približava se zima.
Idemo kući.
Pre tri godine je otišao…
u Nemačku.
U Dizeldorf.
Znam da ima ljubavnicu.
Ima novu porodicu.
Čak sam i kosu ofarbala u
plavo. Čak i dole.
Da ga ponovovo osvojim.
Gledaj.
Ne, sada je crna.
Nemoj to da napišeš.
I tako, ostala sam ovde.
Sa ćerkom na grbači.
Stalo mi je do
tog mesta domarke.
Molim te, pokušaj
da budeš ubedljiva.
Baš sam srečna što sam
uzimala časove iz crtanja.
Bolje se izražavam.
– Stani, ne mogu da se koncentrišem.
Onda, kako beše?
Tri godine…
Tri godine…
živi u Nemačkoj.
U Dizeldorfu.
Napisaću ti ga sutra.
Postajem melanholična.
Mama, da izadjemo, nemoj
u krevet.
Hoćeš da ti pokažem zvezde?
Hajde.
Odlazi. Ostavi me na miru.
Napravila sam kolač
koji mnogo voli.
Neće nikoga da vidi.
Ne ulazite.
Pala je u letargiju.
Šta ćemo da radimo same?
A otac ti je stalno na putu.
Hoćeš da ti nešto odglumim?
“Ako prava ljubav je tvoja,
reci mi koliko je velika.”
Marko Antonio: “Jadna je ljuba
koja meriti se može”.
“Hoću da utvrdim granicu
do koje ti možeš
da me voliš”.
Marko Antonio: “Onda moraš da otkriješ
nova nebesa i novu zemlju.”
U tom trenu ulazi
jedan sluga:
“Vesti iz Rima, gospodaru moj”.
Ostavi me.
Znaš kakva sam u
ovakvim trenucima.
Ako je istina da nebo grad
tuče to srce mi ledi.
I izvore truje.
I prvo zrno u grlo
me moje pogadja.
I dok se topi vid
mi moj muti.
A sledeću pogadja
Centurione.
I posle, jedno za drugim.
Uspomene koje iz utrobe mi izlaze.
– Čao.
– Ćao, Pjera.
Eudjenija je već napumpala
gume na bicikli.
Ko će sada da je zadrži.
Eudjenija.
Dodji. Sačuvala sam ti mesto.
Dobro veče.
Kako je sa glavom, Eudjenija?
Odlično, gospodine profesore.
Tebi nema šta da se kaže.
Postala si super.
Mogu da vam ponudim
neko piće?
Daj mi novac pa
ću sam da se častim.
Eudjenija, ne juri.
Ja idem peške.
Hej vas dve,
gde ste krenule?
Dodji, da se malo zabavimo.
– Ostavi ih.
– Ma šta kažeš.
Jesi razumeo?
Kako lepa kola!
I kako su elegantna.
– Odluči se, malecka.
– A, nisu to ta.
Stani. Moramo da razgovaramo.
Gde ste bile?
Da posmatramo zvezde.
Ovo je Lućana.
– Ja sam Eudjenija.
– Drago mi je.
– Sto Hiljada Lira.
– Drago mi je.
Ja uskoro odlazim. Ona je
nova babica.
Tako mlada?
Primenjujem savremene metode.
Drugačije.
Ali ona mi je bila učiteljica.
Samo pričate umesto da
sušate ovu divnu muziku.
– Idemo?
– Ne, bole me noge.
Da vidimo. Hajde još malo.
Dosta!
Lepa igra kratko traje.
– Trenuću te, plavušane.
– Dobro.
– Ne. Ne
– Pjera. Da te ne dirnu!
– Ne!
– Pjera!
– Mama!
– Pusti me!
Šta hoćeš?
Gubite se!
Beži, trči!
Stioke jedne! Na dve žene!
– Trči! Beži!
– Ne, ne!
Beži kući!
Dodji ovamo…
Što si tu a ne radiš?
Da uzmem malo vazduha.
Ne mogu da dišem.
Dobro.
Ja moram da idem sa
jednim klijentom.
Nahrani dete.
Možeš to?
– Da, naravno. Hvala.
Kreni, znaš put.
Čudno, dobar je
samo sa tobom.
Razume te.
– Hvala, gospodjo.
Ćao, Djanluka.
Ćao Pjera. Hoćeš da
mi zagreješ mleko?
Hoću.
Srećan si jutros?
Nisam.
A ti?
Nisam.
Do, re, mi, fa, sol, la si, do.
Do, si, la, sol. Fa, mi, re, do.
Hoćeš da ti ispričam priču?
– Neću.
Znam jednu mnogo
dobru igru.
Gledaj.
Čuješ?
Ova budala…
skoro mi je ubila sina.
Ista je kao majka.
Brzo. Brzo.
Idemo.
Dodjite. Daj to.
Stavi je ovde.
Vratite se na posao.
Idemo.
Hajde, brzo.
Vidimo se kasnije.
Prva kola koja su data
na prodaju bila su Pežo.
Bio je to tricikl
na paru.
– Lepe noge.
– Da.
Sigurno ima i lepo dupe.
Dovoljno je samo
da se tako postavi.
Da li su moje noge seksi?
– Tvoje…
– Dobar dan.
One nikad nisu dovedene
u sumnju.
Dodjite. Imam jedno iznenadjenje.
Ozbiljno?
Da vidimo.
Već sam biola u farbari.
Gde se sakrilo… A, evo.
Poslednja moda iz Las Vegasa.
Gde to da stavim?
– Na glavu.
– Dopada ti se?
Da, sigurno.
Divna jakna. Srebrna.
Ovako ću da izlazim
kao neki pajac.
Bljak.
Da sam glumac ovo
bi išlo super.
– Ćao, Frančesko.
– Probaj ovo.
Hajde, idemo.
Trenutak.
Pravimo proslavu.
Misliš da će moj sina bolje
da prodje u prohiji nego u svojoj kući?
– Ako će malo da se igra to je i bolje.
– Komunisto zadrti!
Franćesko!
– Moram na utakmicu.
Stalno ga drži daleko
od mene.
Daj, stani ovde.
Sa ovom haljinom treba ti
druga boja kose.
Probaj ovu periku.
– Baš crvena.
Jeste, slatka je.
Američki najlon.
Lepo ti stoji.
Bože, baš si fatalna!
Limun je osetljiv.
Jači udar vetra može
da ga ošteti.
Ali ako pustiš da
poraste veliki i jak,
da vidiš kave će
zdovoljstvo da ti pruži.
Zar ne bi volela da
posteneš lep limun?
Sećaš se kad sam ti govorio
da ćeš da budeš moje remek delo?
Baš sam neko remek delo.
Siguran sam da ćeš da mi
pružiš veliko zadovoljstvo.
Eudjenija, volim te.
Skoro noć je bila
u tom kobnom mestu.
Njen otac…
Njen otac…
Digla mi se kosa.
Ne sugeriši. Sačekaj.
Dobro.
Onda, uhvatim kosu i vučem…
vučem…
– Ne, ne. Polako!
– Ne, ne preterujmo.
Idem na kraj scene.
Jače, jače udari!
Do smrti!
Sinu povikah: “Ubio si je,
ubio”!
“Ja sam je ubio”, odgovori.
U tami potpunoj.
I ništa ne osetih više.
– Gde ćeš?
– Moram da razgovaram sa tvojom majkom.
Zašto je ne ostaviš?
Nanosi ti štetu.
Da, ali ona je moja strast.
– Zašto? Ja ti nisam strast?
– A, ti, ti, ti…
Ti si moje remek delo.
Ostavićeš je, jelda?
– Mi idemo.
– Ćao, tata.
A, da, Elide, hvala.
Frančesko…
Frančesko…
Pjera. Volim te.
– Ljubavi, monstrume.
– Monstrum si ti.
– Prevarantu.
– Koja hrabrodst.
Majka ti ima nežnu kožu.
Snaga je u meni…
velika!
Krikom oceubice
u duši tvojoj što rob je bila.
Ubila sam ga!
– Pustite je.
Da srce joj iščupa,
da srce joj pojede.
Srce za srce.
Idemo da popijemo kafu.
Pjera
Pjera, šta ti je?
O Bože!
Bože! Pjera!
Ne radi to.
Ne plaši me, ljubavi.
Gospodjo, Pjeri nije dobro.
Pomozite.
Moja su se deca stalno
plašila da su kao ja.
Ali moja je porodica zdrava.
Ti, ti si truo.
Zar je sad trenutak
za to?
I to ovde?
Došao ti je otac.
Oprosti, ljubavi.
Oprosti.
– Pokri me.
Tu je i mama.
Odvešćemo te kući.
Moraš da se lečiš.
Zašto tako rade?
Loše si obučen?
Nije važno.
Šta ti, tata?
Ništa, ne misli na to.
Sada imam puno vremena.
Ne znam šta da radim.
Samo neke utvare me
zaokupljaju.
Nekakve vizije u glavi.
Ranije, dok sam radio za partiju,
imao sam svoje dve ljubavi,
crvenu zastavu i Eudjeniju.
A sada me je crvena zastava
poslala u penziju.
A Eudjenija mi
uništava život.
Još jednom kuća u plamenu.
Jače, Pjera, jače.
Još jače.
Tako treba da radiš.
Da iskašlješ i ispljuneš.
Ljubavi.
Mnogo sam uzvudjena.
Šta će da kažu kod tebe kući?
Ništa.
– Dobar dan, Sto Hiljada Lira.
– Pjera, vratila si se. Baš sam srećna.
Znaš, otvorile smo pletionicu?
Majka ti ima genijalne ideje.
Gomilu para zaradimo.
One rade a ona dizajnira.
Sećaš se da je učila dizajn?
Da, sećam se.
– Dobar dan, Mariza.
– Ćao.
– Kako si?
– Dobro.
Divno ti je lice.
Mislila sam da je gore.
Napolju se ne primećuje.
A i izlečena sam.
Gde je mama?
– U kupatilu.
Ne brini, to tvoje ne
mora uvek da bude strašno.
O, vratila si se.
Mama, ovo je Arijana.
Ona se za mene brinula
svake noći.
– Znaš dobro da je Tito ljubomoran?
– Ali ja ne tražim ništa.
Jedino želim da budem
kraj tebe.
Već smo o tome pričale i
objasnile da to više nije moguće.
Ja bez tebe ne mogu
da živim.
O, živote, živote moj.
Srce moje, srce moje…
Kako je tata?
Nisi g oatavila samog? Posećuješ ga?
– Ne.
– Zašto?
– To više nije on.
Izgubio je glavu.
Ostavio me je samu, taj egoista.
Sada nemam sa kim
da pričam.
A kad si to razgovarala
sa tatom?
Pjera. Ti ne razumeš ništa.
Baš ništa.
Bežimo zajedno, mama.
A, to si ti.
Koliko vremena.
Hoćeš da mi staviš ovo?
Ovde.
Ne, ne mogu.
Ludica.
Ne može da zakopča.
Ona je moje remek delo. Glumica.
– Čestitam.
Pokušaj.
Ne tako. Ovo.
Ti, vrati se na svoje mesto.
Ovo je tvoj krvet.
Ne teraj me da izgubim strpljenje.
Već sam imao muke.
– Mogu da razgovaram sa vama?
– Izvolite.
Vratićeš se?
Umetnica.
– Hoćeš pola čokolade?
– Rado.
Zašto ste tako grubi sa
tim sirotim starcima?
Radim to zbog njih. Odlaze
u tudji krevet.
Tako će svi da postanu pederi.
– Potrebna im je toplina. Bliskost.
– Ma kakvi.
Video sam te ja u
fotoromanima.
Ti si mi omiljena.
– Da, ali sada je gotovo. Sad sam glumica.
Hoćeš da mi daš autogram?
– Nemam čime.
– Nema probelma, imam ja.
Ovo nisu vredne stvari,
stvar ukusa.
Vidiš?
Zlatna nit.
– Voliš porcelan?
– Veoma.
Izvedi psa da piški.
Hvala.
Budi miran, dosta.
Ovo je iz naše kuće.
Donela sam ga zbog tebe.
Slato i delikates.
Ne plači.
Mogli bi da napravimo zajedno kuću.
Malo nameštaja. Jedan krvet,
pisaći sto.
Nikakav luksuz.
Daj mi da ti pogledam noge.
Eudjenijine su lepše.
A da li je majkina lepša?
Eudjenija…
vodio sam sa njom ljubav satima.
Nisam kikad uspeo da je zadovoljim.
Ja vas mnogo volim.
Ali ovako je dalje teško
pored ovoga što se ovde dešava.
Lošiji sam s tobom.
Opterećujem te.
Trebalo da imaš malo
više dostojanstva.
Masimo. Šta hoćeš od mene?
Rzbijaš me, kao robinju.
Ko ovakvog da te obožava?
Više od mene.
Više nego ja.
Niko me ne voli
kako ja želim!
Princezo, reci mu!
Reci mu da me uništava.
Da me ubija.
Zašto joj to radiš, Masimo?
Neću da ide za mnom
biciklom.
Ljudi mi se smeju.
Dodji.
Šta hoćeš?
Videćeš.
Nećeš da me predješ.
Tamo je umro moj otac.
Umro zbog ljubavi.
Tužno je kad se
izgubi drago biće.
Hajde, idemo.
Hoću te brzo. Mnogo te želim.
Sada ćemo da odigramo
jednu lepu igru.
Svuci se.
Vamos
Nije loše, je li?
Ne. Ostani tu.
Stani tu.
Ali ja bi da
vodimo ljubav.
– Ne, više mi se svidja ovako.
– A, je li?
Bolje je sami.
Dodiruj sebe.
Bravo.
Svidja ti se.
Kako moja majka vodi ljubav?
Mnogo je fina.
Čista.
Čista i fina.
Samo to?
Naparfemisana.
Idemo polako.
Koja slabost!
Dolazim gore?
Iscrpela si me.
Začepiću ti ta usta.
Bože, aritmija!
A Masimo?
Sredjen.
– Ko je to?
– Moja sestra.
Gde si ga ostavila?
Na jezeru.
Baš si okrutna.
Stvarno? Okrutna?
Ai to sam za tebe
uradila.
Ti uopšte na mene
ne ličiš.
Ne umeš da praštaš.
Nije istina.
To sam za tebe uradila.
Htela sam da osvetim
mog oca.
A i više neću da ti
smetam jer odlazim.
Da radim svoj posao.
Drago mi je.
Tako ćeš tragedije da
igraš na drugom mestu!
– Kako si?
– Dobro.
Gde je mogla da pokupi
te vaške?
Verovatno tamo, unutra.
Izgleda da nije. Sad su je izolovali.
Ja večeras idem.
Ako hoćeš odvešću te.
Za sat i po, najviše
dva, tamo smo.
Ne, idi sa kompanijom.
Stići ću vas u Milanu.
Kako želiš.
Ljubavi…
Mnogo je slatko.
Ne. Ne.
Hoću da ja ih sahranim!
Rukama svojim!
Preklinjem te, Medea! Pusti da ja
dodirnem njihovo nežno telo.
Pošto decu si ubila svoju,
Medea mi ne da da rukama ih
svojim dodirnem.
I da sahranim ih
kako ja želim.
Kako bih voleo da
nikada rodili se nisu,
da video ih ne bih ovako mrtve!
Žrtve besa tvoga! Zevse!
To što desiti se mora
Zevs odluku donosi.
A na Olimpu bogovi su
ti što dela mnoga vrše.
Protiv očikvanja svakog
a to što se očekivalo se ne desi.
A suprotno delovanju svakom
i nepredvidjenom, bogovi znaju…
Bravo! Bravo!
Pjera će da nazebe napolju,
znojava je.
Drži ovo.
– Ćao, Loredana.
– Ćao.
Sve najbolje.
Hoćeš da otpevaš “Bellissimu”?
Hvala.
– Hoćeš da ostanem sa tobom?
– Ne.
Idi sa ostalima.
Sutra ću da vam se pridružim.
Zagrli me. Mnogo sam nervozna.
– Ćao, Pjera, kako si?
– Dobro.
Gledla sam te na televiziji.
Bila si stvarno super.
Zašto ne radiš opet “Molly”?
Bila si najbolja.
Gde je mogla da dobije vaške?
Ovde sigurno nije. Ali beži,
stalno je u baru.
Niko ne može da je kontroliše.
I pre neki dan je bila sa ljudima iz
cirkusa. Danju. A noću…
Ako bi da mi pomogneš, moramo
da je ubedimo da joj ošišamo kosu.
Ambrodjo, pripremi se.
Dobar dan, sinjorina.
Morala sam da je zatvorim
da bih je izolovala.
Inače bi svi od nje
dobili.
Eudjenija, vidi ko je došao.
A, i ti?
Zašto me mučite?
Ne viči mama, inače više
neću da ti dolazim.
Ti ćeš da me ubiješ.
Ne svdjajte se sada.
Ćao Pjera. Vidimo se kasnije.
Eudjenija, jesi se odlučila?
Trebalo je da ti dodje ćerka
da te ubedi.
To je za tvoje dobro.
Hajde, sedi pored svoje ćerke.
– Za moje dobro?
– Jeste.
Ako iskoče vaške
ja ću da ih pokupim.
Super.
Pjera, zatvori prozor.
Da udje malo vazduha, mama.
Ne prija mi smrad
prljave vode.
Znaš gde ćemo da idemo sada?
Ovako unakažena?
Gotovo je.
Idemo do mora.
Zabranjeno. Zarazna sam.
Razgovaraću sa doktorkom.
Provele smo ovde lepe trenutke.
– Da. Ali ja ne poznajem sve.
Idemo do mora sa ovim.
Ali bicikl nije tvoj.
– Nema veze, vratićemo ga.
– Ne smeš da kradeš bicikl!
Nije to kradja, pozajmica.
Hajde, idemo.
– Samo da ne padnemo.
– Valjda nećemo.
– Vraćamo se za sat vremena!
– Dobro, čekam vas u baru.
Ajoj!
Hoću nazad moju kosu!
Mama!
Na šta misliš?
Bojiš se smrti?
Odgovori?
Zar si mutava?
Pokušavam da ubedim moju glavu
da je mnogo mlada.
Da mora da se zaustavi.
Da mora da ostari.
Otac ti je svuda
okolo, osećaš?
Nadam se da je tu
sa nama.
Da vidi to šta radim.
Da vidi da…
da će da se ostvari sve
što je on želeo.
Skoro sve.
Šta radiš?
Mama, obuci se!
Mnogo si mi mleka posisala.
Vidi, nemam grudi.
Hoćeš moje? Nisam dojila.
Nemaš ih mnogo više od mene.
Ne svidjaju ti se?

Get Adobe Flash player

Comments are closed.